#PutovanjaIzNašegUgla

Svoje utiske sa svog individualnog putovanja podeliće u svom novom putopisu naš kolega koji je posetio Zagajička brda.


Putopis:

Na drugov poziv da odemo negde, pa makar to bilo i na jedan dan, odgovorio sam pozitivno bez razmišljanja. Nije mi se nikada desilo da tokom letnjih dana baš nigde ne putujem, ali ovo leto 2020. će izgleda ostati upamćeno po mnogo toga nekarakterističnog. Predložio sam drugu destinaciju koju sam dugo planirao da posetim ali momenat nikada nije bio pravi i dogovor je brzo postignut. Tog 5. septembra krenuli smo u pohod na Zagajička brda.

Zagajička brda nalaze se na oko 75 kilometara od glavnog grada, a skrivena su između velikog prostranstva Deliblatske peščare i njenog ruba kraj sela Zagajica. Upravo to je i najatraktivniji deo „banatske pustinje”. Prostiru se na nešto više od 250 hektara i predstavljaju drugu zonu zaštite u okviru specijalnog rezervata prirode „Deliblatska peščara”. Zagajička brda predstavljaju najviši deo Deliblatske peščare, a po mnogima i najlepši. Pogled sa njih pruža se stotinama kilometara sa svih strana. Vide se okolna mesta, ali se i u daljini mogu uočiti Vršačke planine, južni deo masiva Karpata i deo Dunava. Na Zagajskim brdima peščane dine visoke su i do 200 metara što više podseća na planinsku oblast, a ne na ravničarsku peščaru.

Volim pred svaki put dobro da se pripremim, da prostudiram mape i razne tekstove. Od velike pomoći su bili i mnogobrojni putopisi koji već postoje. Zagajička brda su tokom ovog leta postala hit destinacija u Srbiji. Kucajući putni pravac na Gugl mapama dobija se nekoliko opcija i sve su manje više vremenski iste. Odlučio sam da idemo preko Zrenjaninan i Alibunara i to je na kraju ispala dobra odluka.

Kako ni drug tako ni ja nisam baš neki ranoranilac pa smo na put krenuli oko pola 11. Lagana vožnja i „krstarenje“ ravnicom i uživanje u pejzažima koji su nam se pružali duž puta. Prošli smo i kroz nekoliko vojvođanskih sela koja su pravo osveženje za sva čula i sjajno mesto za beg od gradske buke. Zastali smo nekoliko puta kako bi osetili taj mir i tišinu koju život na selu pruža. Takođe smo stali u jednom selu kako bi se „poslužili“ sa jabukama koje su bile pored puta. Taj kiseo sladak ukus jabuka je pravo osveženje. Nismo preterali, uzeli smo po jednu jabuku tako da verujem da se meštani sela nisu naljuti što smo se poslužili.

Put je manje više dobar celom dužinom, ima i dobrih delova ali ima i onih sa dosta krpljenja. Drug se pobrinuo za muziku pa su lagani ritmovi džeza, fanka i hausa samo doprineli odličnoj atmosferi na početku ove naše avanture. Drug je poznat pod umetničkim imenom kao Miles High, pa ko voli ovu vrstu muzike može da potraži neki miksić na netu ili da poseti neki novosadski lokal gde on nastupa. Batica zna znanje tako da ga vredi poslušati. Morao sam malo da ga izreklamiram. Iako sam pregledao mape ipak sam koristio pomoć navigacije jer dobro dođe takav vid pomoći kada se na neko mesto ide prvi put. Ne bih ništa predlagao ali jedean od utisaka je da se ne treba previše baš ni oslanjati na navigaciju jer ume da pogreši. HERE mape su dobre i rade bez problema i u ofline režimu, ali trebala je dopuna Gugl mapa jer na HERE mapama nije bilo puta skroz do Zagajičkih brda.

Putovanje od Novog Sad do mesta gde smo ostavili kola, sa nekoliko usputnih pauza, je trajalo oko 3 sata. Kada smo stigli do mesta Izbište pratili smo pravac ka selu Zagajica. Na samom izlasku iz mesta Izbište se nalazi vetropark i tu je odmah skretanje u desnu stranu ka brdima. Tim putem smo se vozili nekoliko minuta dok nismo stigli do jedne da kažem manje raskrsnice tj mesta gde sa asfaltiranog puta ima skretanje na zemljani put i u levu i u desnu stranu. Tu smo ostavili kola. Bilo je već nekoliko parkiranih automobila pa je to još jedan znak da smo bili na dobrom putu. Jedna napomena za one koji se upute ovim pravcem, nema ni jedne table koja pokazuje pravac ka Zagajičkim brdima.



Dalje smo nastavili pešaka. Put ka brdima iz ovog pravca je kraći. Postoji i pravac iz sela Grebenac gde se prvo prolazi kroz šumu dok se ne stigne do Zagajičkih brda. S obzirom da idemo prvi put odlučili smo se za kraću varijantu a ovu dužu smo ostavili za neku drugu priliku. Zemljani put kojim smo krenuli je u početku bio dobar i poprilično utaban. Tu mnogi naprave grešku i pomisle da mogu i tuda da idu kolima. Može da se prođe i bilo je ljudi koji su i išli i do samog kraja, ali je moja topla preporuka da se to ne radi. Velika je količina prašine i peska, tako da posle toga kola mogu bez problema na servis i menjanje filtera. Druga loša strana je što ta kola podignu jako veliku prašinu, pogotovo veća kola i džipovi pa u nekim momentima cela brda budu u oblaku prašine i to kvari malo doživljaj onima koji su došli da pešače i uživaju u prirodi. Kao što sam već napisao, Zagajička brda su postala hit destinacija ovog leta i svaka masovnija poseta nekog lokaliteta nažalost sa sobom nosi dosta negativnih elemenata.

Pešačenje do brda traje oko 45 minuta do sat vremena laganim hodom. Još jedna preporuka je da se ponese rezervni par patika i čarapa zbog već pomenutog peska i prašine. Šetnja kroz njive je bio pravi zen momenat. Zvuk već poprilično suvih listova kukuruza dosta podseća na žubor potoka tako da je svaki nalet vetra stvarao talase žuborenja. Pestepeno se povećavao uzgon i kada smo stigli do vrha i izašli iz njiva pred nama se pružio prvi pogled na Zagajička brda.

Sa jedne strane pogled na ravnicu, njive, vetropark i Vršačke planine, a sa druge strane pogled na Zagajička brda i to zlatna Zagajička brda. S obzirom da je već septembar mesec trava je skroz požutela i to je skroz drugi prizor od očekivanog. Na slikama koje sam gledao se sve zeleni, ali da me ne shvatite pogrešno, ostavio nas je i ovaj prizor bez daha. Zaista prelepo brda izgledaju i u ovoj da kažem kasno letnjoj i jesenjoj fazi. Brzo je pao dogovor, već posle par minuta provedenih u brdima, da ćemo se opet vratiti, da vidimo brda i kada je vegetacija u svom punom zelenilu.

Kada se iz njiva izađe na Zagajička brda bukvalno se hoda po njihovom obodu. Ugledali smo i najviši deo brda i uputili se tamo. Na najvišem brdu visine od „čak“ 256 metara nalazi se kameni obelisk. Niko sa sigurnošću ne zna ko ga je i kada podigao ali se veruje da je tu od početka 20. veka iz doba Austrougarske vladavine na ovim prostorima. Pored obeliska postoji i sistem za praćenje meteoroloških prilika. Sa ovog mesta pruža se pogled na cela Zagajička brda u svim pravcima. Malo smo odmorili i naravno fotografisali. Ovo je i centralni deo brda, gde ljudi dolaze i kolima pa je tu i najveća kocentracija i da kažem najveća gužva pa se u tom delu iskreno ne treba duže zadržavati. Dobra je polazna tačka za upoznavanje brda sa svih strana i da se uputite dalje u šetnju.

Mi smo krenula dalje i otišli na levu stranu brda. Tamo se nalazi jedan uređeni i natkriveni deo sa klupom i stolom odakle se po mom mišljenju pruža i najlepši pogled na Zagajička brda. Tu smo se zadržali jedno vreme kako bi uživali u pogledu. Šetnju donjim delom brda smo ostavili za narednu posetu kada budemo dolazili sa druge strane iz šume. Sunce je već počelo polako da zalazi i to je bio znak da polako krenemo ka kolima. Mogli smo sigurno još da uživamo u pogledu ali polako je i umor počeo da nas stiže. Da li zbog umora ili nečeg drugog, ali kada smo se spustili u njive promašili smo skretanje, tako da smo šetali jedno 2 kilometara u pogrešnom pravcu dok nismo shvatili šta smo uradi. Jednostavno se desilo tako da i na to treba pripaziti sledeći put. Još jedan predlog ili preporuka je da nikako ne treba ići na brda kada je temperatura preko 30 stepeni jer je osećaj kao u pustinji tada. Mi kada smo bili temperatura je bila oko 28 stepeni i tada je u nekim monentima bilo jako toplo, srećom ima dosta vetra.

Odlučili smo, iako već poprilično umorni, da skoknemo i do Vršća i da se popnemo do Vršačke kule. Stigli smo u pravom momentu, baš kada je sunce zalazilo. Pogled koji se pruža na ravnicu nije moguće rečima opisati. Nakon toga krenuli smo nazad za Novi Sad.

U ovoj našoj jednodnevnoj avanturi prepešačili smo oko 17 kilometara, ako je verovati aplikaciji na telefonu, a u tih 17 je i 4 kilometara u pogrešnom pravcu. Sve u svemu kada se podvuče crta vredelo je. Zaista sjajan izlet. Zagajička brda su definitvno odlična ideja za jednodnevni izlet u prirodu.


Putopis napisao: Filip Krstić