#PutovanjaIzNašegUgla

U našem narednom putopisu podelićemo sa vama iskustva sa putovanja u Istanbul, koje je naša agencija organizovala u februaru ove godine. Magiju orijenta će vam preneti naš kolega koji je putovao sa grupom.


Putopis:

Moje prvo putovanje u Istanbul, moj prvi putopis i poslednje putovanje u inostranstvo koje je naša agencija organizovala pre početka svima već dobro poznate situacije, ili kako moj drug to voli da kaže pre početka ovih „kineskih praznika“. Možda nije baš lepo šaliti se na tu temu ali iskreno svi smo već na ivici sa živcima i malo šale stvarno nije na odmet i dobro dođe, neće se valjda niko uvrediti ili naljutiti zbog toga.

Putovanje je bilo organizovano u februaru ove godine. Može se reći da sam pustio baš dobrano da se slegnu utisci, onako vojvođanski natenane. Mnogo toga se izdešavalo u međuvremenu i konačno je došao i taj trenutak da sednem i napišem svoj prvi putopis.

Već sam početak naših šestodnevnih putešestvija je obećavalo dobar provod. Dolaskom u garažu Feniks GiZ-a, našeg partnera u zločinu u pohodu na Istanbul, upoznajem se sa vozačima. Ivan i Dejan su bili zaduženi za sigurno i bezdednu vožnju i moram reći da su momci sjajno odradili svoj posao i veliki aplauz koji su dobili na kraju putovanja to svedoči. Vodiči su bili prekaljeni stari lisac Rade ili kako ga većina zove Profa, možete i sami pretpostaviti zašto taj nadimak, i Profina desna ruka Dejan. Bio je to spoj mladosti i iskustva koji je upotpunio ovo putovanje, a to što je poveo svog „učenika“ je bilo samo jedno od mnogih iznenađenja koje nam je Rade spremio.

Putnici su bili kolektiv koji već godinama putuje sa našom agencijom tako da nije bilo potrebe za upoznavanjem i atmosfera je bila prijateljska od samog starta. Krenuli smo, poslužili smo piće dobrodošlice i uspemene su počele da se stvaraju. Lagana vožnja kroz Srbiju, prolazimo našu granicu bez problema, a takođe i Bugarsku. Opet lagana vožnja, ali malo lošijim putem, Bugari su tek počeli da grade autoput od naše granice do Sofije pa tu ima baš svega i svačega na putu. Konstantni prelasci iz jedna trake u drugu, tako da ko ide individualno treba da bude na oprezu, pogotovo ako je noćnja vožnja kao što je bilo u našem slučaju. Stižemo polako do Sofije i tu je novo iznenađenje našeg vodiča Radeta. Odlučio je da prođemo kroz Sofiju uz kratku panoramsku turu razgledanja iz busa. Bio je to pun pogodak jer smo bili tamo oko ponoći, ulice su bile prazne i bilo je idealno za posmatranje mnogih znamenitosti Bugarske prestonice. Pun pogodak za Radeta i morao sam da mu ukradem tu ideju i uvrstim ovo panoramsko razgledanje u buduće programe putovanja, nije mi zamerio na tome. Hvala Profo.

Prošli smo bez problema i granicu na izlazu iz Bugarske ali euforija oko brzog prelaska granica je ubrzo nestala kada smo videli gužvu na ulazu u Tursku. Jedan prolaz za buseve je radio i čekali smo ni manje ni više skoro pet sati da uđemo u Tursku. Odmah po ulasku nova ne baš prijatna situacija, zaustavlja nas policija sa vojskom, naravno rutinska kontrola, ali kada dolaziš u neku zemlju i prvo što vidiš su vojnici sa dugim cevima nije nešto što bilo kome prija. Srećom sve to prolazi bez problema i nastavljamo dalje ka Istanbulu.

Po dolasku u Istanbul kupimo našeg lokalnog vodiča i domaćina Zeku. Čovek koji je zaokružio ovu našu sjajnu ekipu. Zeka je naš čovek koji se davnih dana preselio u Istanbul. Nisam još uvek našao reči koje bi opisale kakva je to osoba i kako on radi svoj posao dok vodi grupe, ali i da jesam trebalo bi mi mnogo strana pisanja kako bih vam to i barem malo približno dočarao. Tako da iskreno, neću vam ništa pisati, moraćete da krenete sa nama u Istanbul i da doživite to uživo jer Zeka i njegova žena Muradia su zaista bili sjajni domaćini.

Smeštamo se u hotel koji se nalazi u starom istorijskom jezgu Laleli i Aksaraj. Deo koji je sjajno povezan s gradskim prevozom i koji je odlična početna tačka za obilazak Istanbula. U blizini je i Kapali čaršija, poznata i kao Grand bazar, najveća pokrivena pijaca na svetu. Sama pijaca je atrakcija za obilazak, ali ukoliko želite da šopingujete spremite se na visoke cene, svi proizvodi koji se nude na pijaci mogu se naći u lokalima odmah pored pijace po duplo nižom cenama. U hotelu nas dočekuje ljubazan vlasnik, naravno naš šovek, balkanac i odmah je tu rakija dobrodošlice. Malo se osvežavamo i odmaramo nakon dugog puta.

Novo iznenađenje od naših vodiča. Nakon malog predaha, krećemo u noćnju šetnju i vožnu Istanbulom koju su Rade i Dejan isplanirali. Prvo smo metroom prešli na azijsku stranu. Bila je to kratka vožnja od samo dve-tri stanice, ali one su ispod vode, što je zanimljivo i atraktivno. Odmah po izlaski se nalazimo na obali azijkskog dela Istanbula, zvanog Uskudar. Tu je zaista fantastičan pogled na evropski deo Istanbula „okupan“ u dekorativnu i noćnju rasvetu. Vraćamo se brodom tj trajetkom na evropsku stranu i po silasku sa broda šetamo do našeg sledećeg prevoznog sredstva. Gondola nas vozi do naše sledeće stanice, Taksima. Trg Taksim je mesto sastanka ne samo građana Istanbula već i mnogobrojnih turista koji svake godine posećuju grad. Na kraju ovog trga počinje i najprometnija i najpoznatija pešačka zona, Avenija nezavisnosti u kojoj ćete, ako ste ljubitelji šopinga, pronaći sve što poželite. Takođe, u ovom delu ima i veliki broj restorana. Ne volim nešto previše da eksperimentišem sa hranom tako da sam išao na siguricu, probao sam neku vrstu pilava i nije bio loš, ali je zato kolač bio fantastičan. Vodiči su nas odveli do radnje gde se prodaju razni specijaliteti poput baklava, ratluka i mnogih drugih kolača, začina, čajeva… Ne bih vam ništa preporučio jer su ukusi različiti, samo ću napisati šta sam ja probao. Ratluka ima u raznim kombinacijama i iskreno nisam naišao na lošu. Baklava takođe, stim da je čokoladna baklava nešto najbolje što sam u Istanbulu probao. Prodavci su nudili sve i svašta da se degustira, pa su tako napravili neku mešavinu koju su razmutili u vodu, to se pomiriše, pročistilo mi sve moguće sinuse koliko je bilo jako, menta u mešavini sa još nečim, stvarno se ne sećam kombinacije ali oči su odmah zasuzile. Prodavci naravno pričaju na srpskom i što je najsmešnije od svega primaju naše dinare. Skoro sve sam u Istanbulu plaćao u dinarima, sve se prima samo da je novac, kurs je manje više isti, ne zakidaju i ne kradu. Nakon noćnog obedovanja i šopinga vraćamo se u hotel novim prevoznim sredstvom, kombi taksi. Bila je to jedna luda završnica dana, taksisti su svi umislili da su na trkama, i po onim velikim gužvama istanbuslkim ulicama ne spuštaju ispod 100 kilometara na sat, nije nam bilo svejedno u nekim momentima. Preživeli smo i red je bio da se malo i odspava.



Naredna dva dana smo obilazili poznate simbole ovog grada. Neću puno o tome pisati, ne zato što ne želim nego je jednostavno nemoguće to rečima preneti i opisati. Kao što sam već ranije napisao, to treba doživeti tako da ko do sada nije posetio Istanbul ima poziv da pođe sa nama na budućim putovanjima. Obišli smo Rimski Hipodrom, Plavu džamiju, Topkapi palate, Aja Sofiju, Dolmabahče palatu, Vaseljensku patrijaršiju, Cisternu Bazilika… Svi ovi lokaliteti, zidovi Aja Sofije koj su proživeli burne periode kroz postojanje, šetanje bosim nogama tj u čarapama Plavom džamijom, raskoš sultanskih palata, podzemna antička cisterna ispod samog grad, uz priču vodiča Zeke, te iste rečenice koje izlaze iz njegovih usta po hiljaditi put, ali i dalje s istim žarom, entuzijazmom i harizmom su zaista nezaboravni utisci koje ću dugo pamtiti. Vožnja Bosforom tj krstarenje je bilo isto jako lepo iskustvo, iako je vetar baš imao nameru sve da pokvarim, smena sjajnih građevina i arhitektonskih stilova na obalama i evropske i azijske strane i mostova na Bosforu su doživljaj za koji je vredelo istrpeti hladne nalete vetra.

Posle svih ovih obilazaka trebalo nam je i malo opuštanja, a tursko veče je bilo idealno za to. Iako su mnogi iz grupe bili protiv toga i mislili da je to neka jeftina kopija Turske tradicije, a moram priznati i da sam sam krenuo sa takvim predrasudima, vrlo brzo smo bili razuvereni. Sjajan spoj tradicije u svakom pogledu sa putnicima iz Grčke, Bugarske, Rumunije i naravno Srbije, koji su i sami bili uključeni u program. Nažalost bio sam jedna od osoba koja je bila izvedena na binu od strane trbušne plesačice i nisam se baš dobro pokazao ali sam se svakako dobro nasmejao i proveo, a naravno plesačica je umrla od smejanja na moje pokušaje imitacije njenih pokreta. Sve u svemu bilo je to jedno jako lepo veče koje se završilo sa nekim navodno poznatim turskim pevačem koji izvodio poznate pesme od svih prisutnih naroda u sali, a sve je na kraju zaokružilo Užičko kolo koje su svi igrali, svako svojim tradicionalnim plesom.

Poslednji dan našeg boravka u Istanbulu je po programu bio slobodan, pre svega namenjen za šoping. Ja sam iskoristio to slobodno vreme i sa našim vodičima Radetom i Dejanom sam obilazio delove grada koji nisu bili u programu. Malo smo istraživali neku drugu stranu Istanbula i tražili šta bi još moglo da se poseti i ubaci u program. Samo ću reći da je potraga bila uspešna. Po polasku busa otišli smo na poslednju stanicu pre povratka za Srbiju, vidikovac Čamlidžu. Prelep pogled na Istanbul, a mi smo stigli baš pred zalazak sunca, bolji trenutak nismo mogli da potrefimo. Taj pogleda nam je napunio baterije, pa gužva u koju smo upali i izlazak iz samog Istanbula u trajanju od skoro četiri sata nije bio previše stresan, preživeli smo i to.

Nisam očekivao da će mi prvi putopis biti baš ovoliko dugačak, to je možda i pokazatelj kako sam doživeo Istanbul iako sam namerno neke delove skraćivao ali za ovaj grad ne može kraće. Neću na kraju napisati sad neki upečatljiv zaključak ili neku mudrost, jednostavno Istanbul je grad koji definitivno svaki zaljubljenik u putovanja treba da ima na svojoj listi za posetiti. Ja ću se definitivno vratiti jer je ostalo još mnogo toga za obići, a i da udahnem još malo te magije orijenta. Morao sam jedan kliše na kraju da ubacim. Do sledećeg pisanja, pozdrav.


Putopis napisao: Filip Krstić